„Samo da nemam modrice!“ „Koliko ću da budem crvena?“ „Joj, koliko ću da oteknem?“ „Samo da neko ne vidi!“

Poznato, zar ne. Ne osuđujem, nikoga i nikada. Samo se pitam, zašto i od koga i dalje krijemo da radimo na našem fizičkom izgledu? Ne krijemo da treniramo. Zašto onda ovo krijemo?

Sve čitamo knjige, idemo u pozorišta, izložbe, koncerte, galerije. Oblazimo kulturne znamenitosti, I u našoj I drugim zemljama. Bravo, uzdižemo se!

Sve spremamo ručak, idemo u nabavku, sređujemo stan, peremo posuđe, peglamo veš. Brinemo o kući, neka I o deci. Bravo, odlično! Divna domaćica! Majka za primer!

Ali koja je razlika ako isto tako brinemo o sebi? Izgleda I dalje velika. Jer “za koga se to spremamo’” “kome to moramo da budemo lepe”, “nema potrebe da dokazujemo svoju lepotu na taj način”.

I onda naiđemo na javnu osudu, ne tako retko i na linč žena koje su radile korekcije. A one, vidim, baš se potresle. Sve do jedne. Dok čekaju sledeći tretman.

Podeliću sa vama jednu priču iz života. Moja mama me je rodila kada je imala 20 godina. Počela je da radi kada je imala 21. Sećam se da sam je svakog dana čekala na prozoru da se vrati sa posla, uvek je imala lepe haljine i iz daleka sam mogla da je prepoznam. Onda sam krenula u školu. Počeli su roditeljski sastanci. Bila sam pod stresom (tako mala!). Moja mama je uvek imala moderne frizure i oblačila je lepe komplete, nikada nije nesređena izlazila nigde. Pa ni na roditeljski sastanak. Neka deca su bila baš gruba prema meni zbog toga. Dešavalo se da preplačem dan posle tih sastanaka. Onda sam još malo porasla. Mama me je naučila da moram da vodim računa o svom telu. Da se razumemo, roditelji su mene i moju sestru od malih nogu vodili u pozorište, tata nam je donosio ploče (da, ploče) Bitlsa, učlanili su nas u biblioteku čim smo naučile da čitamo, ali to sada nije tema. A ova tema nije ništa manje važna! Mama me je naučila da uvek moram da vodim računa o sebi. To su bile ’90. godine, ali je ona uvek izgledala kao da nije iz tog vremena. Hvala joj na tome. Imala je skromna primanja ali je uvek našla način. Kada sam već ozbiljno porasla, ponavljala je rečenicu “glava ne služi samo za frizuru“ toliko često, da mislim da sam u inat njoj završila fakultet, hahahah! Ponavljam, hvala joj na tome.

I onda, ako je moja mama, u tom vremenu, mogla da ne obraća pažnju na tuđe mišljenje, svojim primerom dajući primer svojim ćerkama ( kakva majka-takva ćerka) kao mnogo veći cilj od onog koji je sama sebi zacrtala, od “šta će drugi reći“ do „neka pričaju šta žele”, ko sam ja koja je išla utabanim stazama da se nekome pravdam!?

Ništa teže nego prihvatiti činjenicu da želimo lepe da budemo zbog sebe! Dobro, malo i zbog drugih, ali prvenstveno zbog sebe, da se ne lažemo.

Da, radila sam korekciju usana, ali svakog dana radim domaći sa svojim sinom.
Da, stavila sam botoks, ali svakog dana usisavam, jer imam psa.
Da, radim puno tretmana na svom licu, ali i spremam doručak, ručak i večeru.
Da, radim ono što želim, a možda i ne radim ništa drugo. Moj izbor!